Vreo letnji dan a na reci puno devojaka. Uz smeh i priču došle su da operu veš a neke čekaju da se izvalja sukno za svoje ukućane. Niz reku nalazi se nekoliko drvenih koliba gde se uz pomoć brze rečice valja sukno od kojeg će vešte devojačke ruke šiti nove košulje. Bele košulje plivaju po vodi uz jednoličan zvuk udarca motke. Planinska hladna voda, ruke se grče ali se smeh ne utišava. Mladost i lepotu ne može utišati brza planinska reka.
Sa druge strane reke pojavi se mladić na konju. Visok, svetle kose, obučen kao vojnik. Konj birajući gde će stati poče prilaziti vodi a momak brzo skoči iz sedla i olabavi uzde. Graja i smeh mu privukoše pogled. Nisu primetile da ih vojnik posmatra. Znao je da tu često dolaze devojke da peru veš i voleo ja da ih posmatra. Razmišljao je kako će izgledati devojka zbog koje će sve da se promeni. U svakom pogledu tražio je nagoveštaj nečeg posebnog, neki znak…Konj podiže glavu i zarza dajući do znanja da je reka utolila njegovu žeđ. Taj zvuk začuše nekoliko devojaka i pogledaše preko reke. Sad je mogao da im vidi lica. Ali video je samo jedno. Duga svetla kosa, zavezana u gustu pletenicu i belo lice. Nasmejala se i sakrila pogled pod kamenje. Samo je podigao ruku u znak pozdrava da ih ne uplaši i osedlao konja. Pred njim je dug put do šatora gde je vojska odmarala.
Kada se sunce sakri za drveće, devojke pokupiše svoj veš u pletene korpe i kretoše svojim kućama. Trebalo je stići do sela pre mraka.
Sa prvim zracima sunca selo se polako budi, prikupljaju se drva za ognjište, donosi vode sa izvora. Gužva i graja. Deca u prašini, crtaju grančicama i igraju se. Žene kuvaju, spremaju, dok su muškarci u polju ili u lovu. Iznenada se pojaviše tri vojnika na konjima, tražeći starešinu sela. Jedna žena posla najbrže dete da ga dovede iz polja. Zavezaše konje za drvo i sedoše u hladovinu da ga sačekaju. Devojka donese krčag hladne vode da se osveže i on je prepozna. Bila je to ona pletenica od juče i to belo lice. Sada je video i njene plave oči i puna usta. Nije mogao da prestane da je gleda. Ona se oseti neprijatno i postide se. Osetila je kako se toplina širi obrazima. Sreli su im se pogledi i samo je na trenutak osetila kako se ona toplina sa obraza širi u stomaku. On nije prestajao da je gleda. Uzela je prazan krčag i brzo se okrenula plašeći se da će čuti njeno uzlupano srce.
Vojnici i starešina se brzo dogovoriše za buduće straže oko sela. Neprijateljska vojska je prešla Drinu i približava se Medvedniku. Svaki dan će dva vojnika i jedan seljak osmatrati planinu tražeći nagoveštaj neprijateljske vojske. Nemir se useli u selo. Žene su stišavale decu i bojažljivo gledale ka poljima čekajući da se vrate muškarci. Noću su skupljale decu uz sebe, uvlačeći se muževima u zagrljaj. Svaki zvuk je budio strah. Samo je Čarna maštala, čekajući dan kada će ponovo sresti Vigora.
Svaki novi dan značio je malo više od prethodnog. Pogledi su bili sve duži. Gledali su se u prolazu a ponekad bi primetio kako se krišom osmehuje. Znao je da se sve menja. U svemu je video znak da je ona drugačija. Nije više razmišljao o ratu i bitkama, nije razmišljao ni o čemu. Sanjao je život koji je tako blizu ali se plašio onog između sna i budućnosti. Plašio se jer je znao da dolazi taj dan i došao je…
Dok je spremala doručak pored ognjišta često je gledala kroz prozor. Jutros nije bilo vojnika u selu. Sunce je bilo sve više a u selu neobično mirno. Kao da su svi osetili olakšanje jer kad nema straže to znači i da je rat daleko. Deca su bila sve bučnija, žene se raspričaše i začu se poneki glasan smeh. Ali to znači da vojnici više neće dolaziti u selo. Neća ga više videti. I zašto joj se grudi stežu a pred očima se muti? Ne sme niko da vidi njene suze. Ali ništa mu nije rekla. Da li je on hteo nešto da joj kaže? Gde će sada sa svim pitanjima?
Dani su prolazili a vojnici nisu više svraćali u selo. Svako jutro čekala je da pored prozora prođe njegov lik. Plamen u grudima se polako gasio i pretvarao u žar koji je palio njenu dušu. Dok bi prala veš na potoku čula bi rzanje konja i poskočila od sreće ali nikog nije bilo preko reke. Korak je bio sve sporiji. Leto je prošlo.
Saznanje da se negde preko Povlena vodi rat za očuvanje i odbranu tog malog kraljevstva doneo je nadu da bar zna gde je otišao. Ali se rodila nova strepnja, šta ako… Sve češće je ostajala kod kuće dok su njeni roditelji i sestre odlazili u polje da prikupljaju hranu za zimu. Videli su da je izdaje snaga i hteli su da je zaštite. Nije bilo lakoće u njenom koraku a njeno bledo lice postade sivo i umorno. Kada su joj rekli da ne ide na potok sa sestrama da pere veš, htela je da zaplače. Nadala se da će se on tamo pojaviti ali je znala da više nema snage u njenim nogama da se vrati sa potoka.
Snegovi su bili nemilosrdni. Vetar je duvao danima i uvlačio se kroz svaku pukotinu u kolibu a njene kosti nisu mogle da se ugreju. Svi su je gledali kako leži pokrivena pored ognjišta i trese se. U njenoj duši žar se gasio i pretvarao u pepeo koji je hladio telo. Svi oko nje su sa nestrpljenjem čekali proleće nadajući se da će to doneti toplinu njenoj duši ali su se plašili da vremena neće biti dovoljno.
Kada se sneg otopio sa nadom su gledali kako sunce sve duže obasjava njen krevet i čekali da se u njoj probudi život i radost.
Čula je rzanje konja i neki razgovor nerazgovetan. Vrata su se otvorila a bljesak svetlosti je zaslepi. Videla je samo siluetu ali nije morala da vidi lice, znala je. Podigla je glavu ali telo više nije imalo snage. Prišao je i pridržao joj glavu a ona se nasmejala, usne su se micale ali glasa nije bilo. Pogledao je njene roditelje koji su nemo stajali, pognutih glava. Nežno je spustio njenu glavu i nešto joj šapnuo na uvo.
Vratiću se! Samo jedan čovek može da je spasi! – rekao je prolazeći pored uplašenih roditelja.
Konj nikad nije bio sporiji a vreme brže prolazilo. Ni pena na njušci, ni znoj na sapima konja nisu bili dovoljni, terao ga je sve više. Kad su stali ispred pećine, pena je padala na zemlju a konj je pokušavao da dohvati grančice i malo se okrepi. U dubini pećine nazirala se svetlost. Zavezao je konja za drvo i skoro trčećim korakom ušao u pećinu. Sedi starac sedeo je pored vatre. Rukom je pokazao vojniku da sedne. Reči su navirale i preskakale jedna preko druge takmičeći se koja će pre opisati svu muku pred kojom se našao. Starac je slušao bez reči, samo bi ponekad klimnuo glavom.
Sada me slušaj pažljivo – reče mirnim i tihim glasom – Na pola dana jahanja ka planini naći ćeš izvor vode koja vri i nikad se ne ledi.Tu zahvati što više možeš vode koja će joj povratiti svežinu. Nastavi dalje ka planini i kada stigneš tamo gde bi kraljevi ručali, među borovim, pronaći ćeš žbunje na kojem rastu modre bobice, borovnice. Naberi ih što više možeš to će joj oporaviti krv a onda ćeš naći žbun sa crvenim šupljim plodovima slatkim i mirisnim to će joj ozdraviti srce. A sad idi i požuri jer nemaš puno vremena. Ako stigneš na vreme, sve će ti srce reći šta treba da kažeš i uradiš. Slušaj šta ti duša šapuće i reci joj glasno. Samo tvoje reči mogu da joj izleče dušu.
I baš kako je starac rekao, našao je izvor sa vodom. Nekoliko ljudi je punilo svoje sudove vodom i rekoše mu da je voda posebna i da je mnogima pomogla a dolazili su iz celog kraljevstva. Oni je prozvaše Vrujci i prenosiše priču o njenoj lekovitosti svima koje tu sretoše. Konj se napi vode i on nastavi da traži mesto o kojem je starac pričao.
Nije ga bilo teško prepoznati. Posle uspona i teškog terena za već umornog i izmučenog konja pred njima se ukaza zaravan odakle se pogled gubio po celom kraljevstvu i dalje. Oči su videle predele gde nikad nije ni bio. Magla je sakrivala neke vrhove u daljini. Da sam kralj tu bi mi bio sto odakle bih sedeći gledao svu lepotu ovog sveta. Okretao se u krug da bi shvatio dokle sežu te daljine. A onda je ugledao te modre bobice među borovima. Prsti su najbrže što su mogli brali borovnice a osmeh se vraćao na njegovo lice. Našao ih je, sada se vraća i nada da će je podići iz tog kreveta. Samo da ga vreme ne pobedi. Puneći svoju torbu, ugleda žbun sa crvenim plodovima. Kada ubra nekoliko shvati da su šuplji i pomisli to je to. Mozaik od zrnaca. Gledao ih je malene, crvene i mirisne. Maline. Sada je osetio kako mu srce lupa, sve je pronašao samo da stigne na vreme.
Kada se pojavio na vratima kolibe, jedva su ga prepoznali. Umor, glad i briga su promenili njegovo lice. Nežno joj je podigao glavu i prislonio posudu sa vodom.Voda se slivala pored usana a tek nekoliko gutljaja bi uspela da proguta. Onda bi joj dao malo malina i borovnica. Nežno bi joj šaputao da niko ne čuje. I tako dan za danom a ona je uspevala da popije sve više vode i pojede voća. Vratilo joj se rumenilo na obraze i sjaj u očima. Jednog jutra podigla se i sela. Radost njene porodice je bila nemerljiva. Kada je ušao na vrata video je kako sedi i češlja svoju dugu zlatnu kosu.
Sada je vreme da joj ispuni obećanje toliko puta izrečeno. Tamo na potoku gde su devojke prale veš i valjale sukno, gde su se prvi put sreli, napraviće kolibu i početi zajednički život. Stvoriće svoju porodicu, svoj mali svet koji će biti početak jednog novog doba. Oko svoje kolibe zasadiće maline i svima će pričati kako su baš one jednu ljubav sačuvale i novi život podarile. Tako je podignuta prva koliba budućeg Valjeva, na obećanju jedne ljubavi.
Ova priča je nastala kao odgovor na blog izazov Obajkimo Srbiju.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
