Večernja idila… Nedelja, deca okupana, uspavana, potpuna tišina i sada mogu mirno da se posvetim sebi. Pegla u ruke i borba sa brdom veša. To je već neki moj ritual. Dok peglam ne mogu da pratim film pa uvek tražim neku emisiju koju mogu da slušam i komentarišem u oblak pare jer nema ko drugi da me sluša. Već nekoliko nedelja za redom ista scena. Ja naoštrena na peglu virim preko gomile veša, vrtim kanale i ne mogu da nađem normalnu televizijsku emisiju da gledam, tačnije da slušam, što znači da pretražujem domaće kanale. Većina ljudi je baš tada kući sprema se fizički i psihički za ponedeljak a ako nije na društvenim mrežama onda je ispred malih ekrana, gleda i šta ima da vidi?
Ja sam tu emisiju nazvala trovači duše. Tema emisije se smenjuju iz nedelje u nedelju od silovanja i smrti dece, fizičkog i psihičkog nasilja nad ženama i decom, ubistava…. Ne znam da li postoje izopačenije stvari koje mogu biti tema jedne televizijske emisije. Takve stvari ne treba gurati pod tepih i praviti se da ne postoje ali da li su na pravi način prikazane to nije pitanje za mene, prosečnog gledaoca. Postoje valjda neki stručni ljudi koji su neke škole završili i tamo naučili kako treba da izgleda jedna večernja emisija namenjena prosečnom srpskom gledaocu. To što su oni smislili za nedelju veče koja je po statistikama vodeći termin za samoubistva može samo da tu statistiku vine u nebesa.
Nije problem emisije tema jer se o tim temama mora govoriti a problem rasturiti na najsitnije delove i pokušati da se od nekih stručnih ljudi dobiju smernice kako da se takve stvari više ne događaju. Problem je kada emisija lagano sklizne niz ivicu dobrog ukusa i kada se bizarni detalji i najintimnija osećanja žrtava i njihovih srodnika koriste zbog rejtinga. Tada se žrtve navode da direktno pred kamerama ponovo preživljavaju svoju golgotu i nesreću da bi to izazvalo suze neke žene koja mirno pegla veš u svojoj porodičnoj idili. I plače ta žena i plaču verovatno mnogi koje će sutradan pričati o svojim suzama sa kolegama, komšinicama, poznanicima. Urednici uz jutarnju kafu zadovoljno će gledati rejting emisije. A šta je sa glavnim likovima televizijske drame? Vraćaju se svojoj tuzi i zaboravu jer ih već sledeće nedelje menjaju novi tragičari.
Ne znam kako te emisije treba da izgledaju ali ovako znam da ne treba i hvala pronalazaču daljinskog upravljača koji mi je omogućio da onog trenutka kada moja svest kaže da to nije normalno, pređem na neku emisiju o kuvanju. Možda baš odatle tolika popularnost tv kanala namenjenih kulinarstvu. Nije to moj beg od realnosti već od banalizovanja surove stvarnosti. Pokušaj da se spase ono malo duše što nam je preostalo, a što crnilo svakodnevice preti da prekrije, otruje i pretvori u bezličnu rijaliti masu gladnu novih šokantnih događaja. Patnja je postala široko upotrebljena i zloupotrebljena u televizijske i novinske svrhe zarad boljeg tiraža i veće gledanosti. Biram da ne gledam jer tuđu bol poštujem i ne koristim je da obogatim svoja dnevna dešavanja.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
