Taj jedan mali sitan udarac me potpuno izbacio iz ravnoteže, ta neizgovorena reč me nokautirala. Iza mene gomila udaraca rasutih po celom telu ali taj jedan slabašan, bio je dovoljan da me baci na pod. Bilo ih je nekoliko u nizu. Ti slabašni se tako zadaju. Jedan za drugim dok se ne poentira. Dok kolena ne dodirnu pod.
Oni koji ih zadaju ne znaju da udare jače jer to nije njihov stil. Jaki udarci odmah bace na pod, glava na beton. Zadaju ih jaki ljudi, sigurni i samouvereni, oni koji poštuju protivnika. Ovi drugi vole da mrcvare, da udare pa da se sklone. Kriju se, takva im je priroda. Misliš da je greška. Nisam sigurna ni da li je to prvo i bio udarac. Drugi udarac već vraća u stvarnost ali nosi i pitanja. Zašto? Kako? Jesam li ja to izazvala? Treći je taj. Zavrti se tlo pod nogama. Noge koje su izdržale najjače udarce sada klecnuše. Nisam odmah pala, to je onaj trenutak kada me šok održa na nogama. Lelujam ali se držim. Pa zar sad da klekneš a sve si to izgurala? Zašto je sada drugačije? Zašto suze kada si obećala da nema više tih reči koje će da povrede? Zato što si poštovala, verovala, trudila se, ćutala da ne povrediš, pravila se da ne čuješ, da ne razumeš, da održiš, da sačuvaš… Greške,greške, greške…..
Sad lepo ustani, obriši prašinu sa kolena, suze sa lica i odgovori. Na teške reči, težim rečima. Na one nejasne, dvosmislene i neizgovorene, najtežim rečima. Sa jakim protivnicima je uvek lako jer znaš da će biti teško. Sa ovim slabašnim nikad nije lako, uvek su iza leđa. Reči su im dvoslojne, donji sloj od gorčine a preko slatki krem. Teško je kad nisi naučila da napadaš, kada se uvek samo braniš i uzmičeš. Roditelji su me za život spremali pogrešnom taktikom. Nisu mi rekli da pokažem zube, da gurnem, da idem napred a nekad samo tako možeš sačuvati sebe. Sad učim na teži način, na kolenima. Nokautirana sa dve neizgovorene reči. Te neizgovorene me oboriše s nogu.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
