Čekaonica puna pacijenata, nervoza polako narasta i čini da nas je u svakom trenutku sve više. Neki čekaju već više od sat vremena a imaju zakazan termin. Sistem zakazivanja u našem zdravstvenom sistemu nema puno smisla i logike. Kada zakažete pregled dobijete tačno vreme za vas ali ćete biti pregledani kada dođete na red. Taj vaš termin je samo odrednica za dan koji ćete izgubiti čekajući na zakazan pregled a često i bez ikakvih garancija da ćete pregled tada i obaviti. Ljudi cupkaju, uzdišu, broje nogom pločice, ispod oka se prebrojavaju. Doktor prekida preglede. Izlazi jer ima vizite, kolegijume, sastanke i šta ti ja znam šta više. Dobro zapamti gde ide, šta treba da radi i gde treba da se vrati. Za to vreme jedni ulaze jer imaju samo nešto da pitaju i naravno završe šta su naumili. Doktori i sestre da uvedu preko reda komšinice, tetke, strine. Treći jer znaju doktora lično pa on čim ih vidi, zagrli ih i uvede u ordinaciju.
Tenzija u čekaonici sve veća, neki su zauzeli niski start, samo čekaju da neko priđe vratima pa da se obruše na njega. Nadam se da nisu poneli neko oružje sa sobom. Samo jedan čovek sedi mirno na kraju hodnika i priča sa zemljakom na koga je slučajno naleteo. Mirnim i veselim glasom priča o svom selu ne gledajući ko prolazi i ulazi sa vezom ili bez veze. Nema telefon, novine, ni knjigu, nije namršten i ne gleda ispod obrva. Glas mu je energičan za nekog ko ima bar sedamdeset godina i naravno priča malo glasnije kao i svi ljudi koji žive na selu.
Zanimljivije je slušati njega nego one što su ljuti na ceo svet. Priča on o svojoj Goliji a ja je vidim kako raste tu pred mojim očima i guta onu oronulu čekaonicu. Kaže, selo je na 1800 metara nadmorske visine pa se vidi sve do Berana a Nova Varoš kao da mu je na dlanu. Da nije Prokletija do mora bi se videlo. I kako sad tamo živi malo ljudi jer se još kao mladi razbežaše po Beogradu i Kragujevcu za fakultetskim diplomama i boljim životom a selo osta pusto. Za vreme Turaka bilo je naroda a sada kada su došla ova nova vremena ostali samo stari. A onda poče o siru i kajmaku i jagnjećem pečenju koje se ne može porediti sa onim ravničarskim. Ja sedim na tom njegovom brdu, gledam Crnu Goru kako izviruje u daljini dok mi miriše tek pečen hleb iz furune namazan kajmakom koji se topi.
Prolazi doktor, lagano potapša čika Tomu i pokaza mu na vrata ordinacije. Svi pogledaše ispod oka a neki promrljaše nešto u bradu. Od tih njihovih pogleda pobeže mi Golija iz čekaonice. Posle par minuta izađe čika Toma iz ordinacije i reče da nije završio ali da će sačekati da bude poslednji, ne žuri, da može malo da razgovara sa doktorom. I ode napolje da popuši duvan. Svi ga začuđeno pogledaše, ušao u ordinaciju i odustao da bi čekao još par sati.
Nije on to tako doživeo, drugačije se meri vreme na Goliji a drugačije u Beogradu. Tamo se vreme ne meri već teče. Ne žuri se na prevoz, kancelariju, fakultet. Tamo se gleda u nebo a ne na sat. Ne možeš izgubiti vreme već se izgubiti u vremenu. Održa nam čika Toma lekciju o čekanju i prolaznosti, o sebičluku i velikodušnosti. Jureći za svim i svačim zaboravili smo da stanemo, udahnemo, slušamo, uživamo. On uživa u planini svojoj i nosi više radosti i optimizma nego svi mi u čekaonici zajedno. Zavidim mu jer se vraća na svoju planinu gde će sa komšijama uz kafu i duvan pričati o nekom Beogradu otuđenom, našim namrštenim pogledima i rečima punim ljutnje. Čovek koga sam srela sedeći u nekoj čekaonici dva sata, ulepšao mi je dan i obrisao sve drugo iz te čekaonice. Lepota je u ljudima samo treba znati slušati i gledati. Otkrio mi je da postoji jedna drugačija životna filozofija kojoj ga je planina naučila, pitoma i jednostavna suprotna njenoj neobuzdanoj prirodi.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
