Svog prvog razreda se sećam kroz nekoliko slika. Sećam se da sam jedva zaspala od uzbuđenja pred prvi školski dan. Sećam se učitelja koji je bio krupan čovek sa visokim zaliscima, puloverom koji je nosio čak i leti preko majice, i malim crnim kišobranom u ruci. U prvom razredu sam pala na školskim stepenicama i rasekla čelo baš kod slova “r”, tako da su me flekice od krvi u svesci cele godine podsećale na taj pad. Sneg je bio veliki te zime pa smo se sankali na svakom velikom odmoru na nizbrdici pored sveštenikove kuće, bez skafandera i današnje protivzimske opreme. Rekla bih sa distance od preko trideset godina, sasvim običan i normalan prvi razred.
Sada sam doživela prvi razred na drugačiji način, kao majka prvaka, i to dva prvaka. Preživela je možda bolja reč. Mislim da se još nisam naspavala i odmorila od pelena i pasirane hrane a sat zvoni da ih spremam za školu. Taj prvi dan u školi je bio čudan i nisam ni probala da ga podelim na papiru, morala sam da ga u miru emotivno pregrmim. Ja sam od onih majki kojima je najlakše zaplakati. O tome sam pisala ovde dok smo bili još u vrtiću.
Kada sam se osvestila i emotivno ispraznila krenuo je stoni tenis. Njih dvojica a moja glava kao loptica i svaki dan pingpong, pingpong. Crtaj, piši, boj, drži se linija. E kad smo već kod linija sad kad se završio razred mogu da se složim sa sinom i da ga citiram: Kako da na ovako kratku liniju stane rečenica? Izgleda da je autor udžbenika preskočio prvi razred pa ne zna koje su veličine slova kod prvaka. Kako objasniti prvaku da se ne piše radiJo ali se piše magiJa..Pa kad zavapi: Majkaaaa, kako da znam kada da pišem “j” a kada ne? I ko je izmislio reč obdanica, tako tešku da se izgovori a ni da se nauči šta je, nije lako. Dvocifreni broj je logično broj sa dve iste cifre. Utorak je najgori dan jer je tada muzičko a on se stidi da peva. Kako da prepozna kada je kraj rečenice i da tada stavi tačku? Svakodnevna enigma bila je domaći zadatak. Kako to zapamtiti a knjige slične i sad da li je u radnim listovima ili u nastavnim listovima? Logično je pomisliti da će bar jedan od njih da zapamti ali šta kad oba zapamte ali sve različito. Za one koje ovo tek čeka samo da napomenem da iz matematike imaju 4 knjige: udžbenik, radni listovi, nastavni listovi i pčelica. Sad se sprema reforma školskog programa pa se nadam da se neko pozabavio i količinom knjiga koje dete nosi.
Borba sa gradivom nepresušna a pored toga problemi ljubavne prirode, svađe sa najboljim drugom, ko se tužakao učiteljici, ko je kome rekao nešto ružno, kako se nositi sa ljutom aždajom, nepravdom. Mnogo muka i dilema prvorazrednih se pregrmi. Jutarnja mantra o tome kako se prelazi ulica, šta ako ih pojuri kuče, da se brat ne sme zaboraviti u školi ( a i toga je bilo), da se posle škole dolazi kući a ne igra na igralištu..
A što je nama roditeljima taj prvi razred tako naporan i bitan? Zato što smo ga mi zamislili u svojim glavama, pa smo čitav film režirali sa našim detetom kao glavnim glumcem i kako sada da se nosimo sa tim ako se prvi razred ne odvija po scenariju. Teško je da sve naše strepnje, očekivanja i nadanja ostavimo po strani a glumca pustimo da režira sopstveni film po sopstvenom scenariju. Sve smo mi to malo drugačije radili, bolje sigurno, pa se onda razočaramo i naljutimo a nekad od nemoći i zaplačemo. Nama je teško a njima?! Snalaze se oni dobro i bolje nego što mi mislimo. Samo kako se izboriti sa tim da se kontrola prepusti jednom sedmogodišnjem detetu, budućoj teniskoj zvezdi, inženjeru ili naučniku..Ja već imam neke planove za popuštanje kontrole a da li ću uspeti da pobedim sebe videćemo na kraju drugog razreda.
Ovaj tekst je započet kada se završila školska godina. Tada je drugi važan trenutak u životu roditelja prvaka. Prva dodela knjižica, tada se opet ona knedla što sam je progutala 1. septembra popne u grlo, stegne, i hoće da me rasplače pred punom učionicom roditelja i dece. Završavam tekst pred vratima septembra. Mnogo se toga sleglo u tom periodu. Tako će svima vama koji se prvi put nalazite pred prvim razredom kao roditelji, sve ono što mislite da vam se sprema i što ćete da doživite, malo drugačije da izgleda u julu. Samo treba da izdržite do tada!! A naši prvaci da ga se jednog dana sećaju bar kao jednog običnog i normalnog prvog razreda.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
