Baš ovih dana pre sedam godina, sedela sam u jednoj ordinaciji. Junski letnji dan se polako pretvarao u olujno veče. Doktor je pogrešno upisao termin i sada smo ga čekali. Posle dve nedelje nadanja i verovanja ovih dvadeset minuta bilo je kao godina. Misli lete, noga skakuće sama a ruka se znoji u njegovoj ruci. Kiša počinje da pada, vetar savija drveće. Doktor utrčava u ordinaciju. Samo da se prekine čekanje i te lude misli zvane šta ako…
Pričam brzo sve što se dešavalo na prethodnom pregledu i za ove dve preduge nedelje jer sam prvi put kod njega. Gledam ga i pokušavam da odgonetnem po izrazu lica šta će reći. On ćuti i gleda u ekran.
-Dobro, sve je to u redu, niste baš morali tako da se pazite ali možda je bolje jer to je ipak blizanačka trudnoća.
Ja ustajem, sedam na krevet. Suze mi same teku.
– Niste znali da su blizanci? Kolega vam nije rekao prošli put?
Suze ne staju. Smejem se i plačem. Ušla sam sa strahom da neće biti ničeg na ekranu a sada….
-Evo pogledajte, dve tačkice na ekranu! Vidite?!
Moje dve tačkice. Trenutak kada se sve preokrenulo u našim životima. Mužu sam nekoliko puta morala da ponovim ali je to doprlo do njega tek kada je doktor potvrdio.
Danas su naše tačkice završile predškolsko. U septembru će u prvi razred. I danas su suze tekle kao ono veče u ordinaciji. Jedan divan period njihovog života se završio. Sa vaspitačicama i drugarima se rastaju. Oni me gledaju zbunjeno. Zašto ja plačem zbog njihovog rastanka? Dobro je što nisu videli da sam plakala na prvoj priredbi u vrtiću dok su recitovali. A i na završnoj.
Pomislih kako ću sada odgovoriti na njihova nezgodna pitanja o rastanku a da se ne zarozam u suzama ali njihovo prvo pitanje je bilo, da li ih vodim da kupe igračke? Njihov emotivni mehanizam drugačije kuca od mog. Mame imaju poseban mehanizam koji je uvek podešen na plakanje. Kada oni prohodaju, progovore, nacrtaju čiča glišu, nauče pesmicu, dobiju temperaturu, zakopčaju dugme, pogode koš, raseku koleno, nađu simpatiju, mame to otplaču. Ne znam da li je neka majka pronašla dugme za resetovanje? Meni bi to dugme puno pomoglo jer će u budućnosti moje suze biti blam za njih a to je opet razlog za plakanje.
Znam da je svaki njihov novi korak, korak dalje od mene. Kidaju se polako niti naše veze i oni su svakim danom nezavisniji. Umetnost roditeljstva je znati da pustiš dete da ode da bi mogao da izgradi sebe. Ja ću samo da otplačem svako kidanje te nevidljive niti jer majke plaču i kada su srećne, i ponosne.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
