Iz tuge se uvek rode neka pitanja. Ljudi više razmišljaju i preisputuju se kada su tužni. Kada si srećan pa srećan si, šta ima da se pitaš i razmišljaš. Ali neka tuga te uvek podseti šta je sreća, kao da ne možeš biti srećan ako nisi bio tužan.
Kako da izmeriš sreću? Koja je merna jedinica? Zašto nam je uvek tuđa sreća veća i teža od sopstvene?
Danas u pekari prilazi mi dečak od nekih desetak godina, nešto mi nerazgovetno i tiho priča. U ruci mu providna plastična čaša a u njoj neka sitnina. Razabiram tek poneku reč, ručak….sitno…da jedem…Ubacih mu neku sitninu i naručih hleba preko pogače, jer moju decu je čekao topao ručak ali su hteli đevrek za kasnije. Na vratima nam se sretoše pogledi. Izvadih još i stavih u čašu, iznenadio se. Nasmeja se iskreno i oči mu zasijaše. Dovoljno za večeru, možda će biti za braću i sestre. Srećan će doneti hranu jer to je velika stvar, biti sit. Jutros kad je ustao nije razmišljao kako nema para da letuje na Maldivima, da kupi novi tablet, nove Nike. Razmišljao je kako da ne bude gladan. O čemu ste vi razmišljali? Šta nam je danas trebalo za osmeh? Za sreću?
Neko će reći zar je hrana dovoljna za sreću? To je osnovna životna potreba. Ja kažem jeste ali pitajte i dečaka iz pekare. Treba se radovati svemu i najsitnijem detalju, komšijskom dobar dan, ručku, knjizi, detetu, čoveku. Ako su svi vaši dragi večeras zaspali u toplom krevetu, zaspite sa osmehom, radujte se. Neko večeras neće spavati, jer ispraća nekog svog na poslednji put. Suze će urezati tragove u duši do kraja života. Ne sme da nam otvori oči nečiji odlazak zauvek. Bili ste ljuti danas, i razočarani i besni i grubi a da li ste bili srećni? Sve između je sreća samo što niko ne gleda šta je između.
Za sreću ne treba razlog. Za tugu, za bes, za razočaranje treba razlog a sreća ne traži ništa, samo da je primetimo. Razlog je izgovor kako bi našli mernu jedinicu za sreću. Ne postoji mala sreća jer ako postoji, onda je velika. Sreća je nemerljiva i neuporediva kategorija i kada to shvatimo, živećemo u sreći.