Retko gde možete popiti domaću ili tursku kafu. Sad smo deo Evrope i sveta i pijemo razna espresa, kapućina i nes kafe. Ja volim domaću kafu pa još kad je dobijem sa ratlukom. Malo je kafana i kafića gde još možete da je pijete, ali to su prava mesta gde niste došli da pokažete frizuru, nokte, sandale, tašnu.. već da uživate u kafi, drugima ili sebi. U tim malim oazama urbanog života vreme je stalo i bori se da ne krene dalje.
Sedim pod lipom u jednoj takvoj, gledam ljude i pišem. Prolaze, žure, vuku kese i nose brige. Poneko se kreće sa osmehom na licu ali je malo 
takvih. Zaboravili smo da se smejemo i da uživamo u kafi. Jer kafa je to, trenutak, odmor, priča sa samim sobom. Dok je pijem, razgovaram sa mojim drugim ja, moram da ispričam sebi sve ono što nisam nikom drugom a ponekad se i posvađamo. Uvek nađemo vremena za druge a nikad za sebe, možda zato jer je najteže slušati sebe i priznati sebi istinu. Ima i drugih sa kojima volim da pijem kafu ali ih je malo jer je malo onih koji slušaju. Treba čuti i ono što se ne izgovori a to je dar. Nekad slušam druge kako pričaju dok piju kafu, čavrljaju opušteno i ne znaju da još neko iz prikrajka pije kafu sa njima. Ne interesuju me njihove reči već uživam u njihovom trenutku, gledam lica jer ona govore više od reči, ponekad progutam knedlu malo zasuzim ali tu je ratluk da sve to lakše progutam i vrati me u moj svet. Nije nekad bolje ni u mom svetu. Misli se roje, mešaju, i boje svaki dan drugom bojom i drugačijim ukusom kafe.
Bitan je taj trenutak kada se isključite i povežete sa svojim mislima, kada se oslušnete, zastanete, odlučite i nastavite. Ako niste raspoloženi onda nađite još nekog ko se ne bi družio sa samim sobom i pobegnite zajedno u slatko čavrljanje i odmaranje duše, samo polako, malim gutljajima, da ne potrošite prebrzo taj trenutak.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
