U razgovoru sa prijateljicom nabrajam joj kako sam stalno u nekim obavezama, zvanično ne radim, ali me posao oko troje dece i organizacije svih svakodnevnih obaveza ostavlja bez malo slobodnog vremena za sebe. Umorna i pod stresom divim se svim majkama koje pored toga još jure na posao od 9 do 5. A ona, kao prava prijateljica, pita me potpuno očekivano mojoj kuknjavi: Kada si poslednji put bila rasterećana?
Gledam ja nju malo čudnjikavo a ona da mi pomogne nastavi: Znaš onaj trenutak kad ne misliš ni o čemu? Kad se osećaš rasterećeno i lagano kao da bi mogla da poletiš?
Što ona više objašnjava meni knedla sve veća u grlu. Kolutam očima i razmišljam ali nema nikakve slike. Prazno sve. Ničega se ne sećam. Malo mi već postaje čudno da ne mogu da se setim ipak je rano za demenciju. Ona njenim blaženim tonom nastavlja: Seti se kad si bila bezbrižna, neki trenutak, neka slika….
Zabagovala sam. Mislim se, ako nastavi dobiću napad panike. Ali kao spas bljesnu slika. Egipat.
Oktobar u Egiptu je prelep. Dani topli ali prijatno topli. Nije zagušljivo ni sparno. Takve večeri nisam osetila na drugim morima. Kao da ti topao vazduh mazi kožu. Ja na ležaljci pod bendžaminom, do tada nisam znala da taj benžamin može biti pravo drvo, u kupaćem kostimu. Deset kilograma mršavija, mačka bre, a mislila sam kako sam debela.. Gledam u more, toplo kao ni jedno i prozirno do zrna peska. Miris soli, parče neba i ništa više. Mislim se, to je taj moj trenutak potpune opuštenosti! Egipat! Eto je slika! Sad pokušavam da se setim kad je to bilo. Pa da 2007. godine!
E sad me lupi novi šamar! 10 godina je prošlo od tada a ja se ne sećam nijednog trenutka opuštentenosti u tih 10 godina. Da li je moguće da sam više od deset godina bila pod stresom i u grču? Opterećena i napeta? Moguće ali zabrinjavajuće.
3800 dana je prošlo a da sam ih ja olako pustila da protrče pored mene, da ne zastanem i uhvatim vazduh, odlutam i zaboravim.
87700 sati sam imala na raspolaganju kako da ih potrošim, proživim, zapamtim.. Nisu oni bili pogrešni, ni loši, samo su bili zahtevni a ja nedorasla raznim izazovima koje sam sama sebi postavila.
Shvatila sam da mi je najlakše bilo da na spisku obaveza precrtam sebe i svoje želje. A šta da je bilo drugačije? Da sam ponekad precrtala mora i treba i popela sebe na toj listi obaveza? Bila bih to opet ova ja, u mom savršeno nesavršenom životu ali bi se slike gurale a ja kolutala očima jer ne znam koju pre da izaberem.
Pa ako ste stigli do kraja teksta, sad vi probajte da vidite sebe kao opuštenu i rasterećenu osobu?
Zatvorite oči i pustite neka slika sama dođe. Kada je to bilo? Da li je i vama trebalo nekoliko godina kao meni da shvatite da je vreme da prikočite?
Odgovori na pitanja su u nama samima samo smo retko spremni da se čujemo. Prikočite već danas, bar na sat vremena, da ne bi prošlo deset godina ko dlanom o dlan.
Fotografije su iz privatne arhive.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
