Ja sam pletilja.. Sve konce života držim u rukama, čvrsto, da ne ispustim. Krpim, sastavljam, vežem kraj sa krajem. Samo da ne bude rupa i poderotina. Ne vidim da su mi sa godinama ruke sve punije. Konci se zamrsili i boje se pomešale.. Do kraja svojih granica se trudim da ih raspetljam, da zakrpim rupe, da ispeglam.
Glatko i savršeno.
Niko mi nije rekao da savršeno ne postoji.
Tapšali su me i hvalili, pa mi i njihove konce gurali u ruke.. A ja? Gušila se u hrpi ali prihvatala. Svoje vreme trošila na njihove rupe i zakrpe.. Samo da bude celo i savršeno..Niko mi nije rekao da ne postoji savršeno..
Borila sam se da zakrpim, da spojiim, da ispeglam.. Zakrpa sve više i mojih i tuđih. Vire konci, sve hoće da se ospe. Ja ne dam.
Niko mi nije rekao da pustim.
Nekad moraš da pustiš da se ospe, da se pocepa jer ne postoji savršeno. Iluziju su održavali drugi jer sam im to dozvolila. Grčevito sam im držala konce i popravljala preko sebe, preko svojih želja..
Niko mi nije rekao da su moje želje pre njihovih..
Čekala sam da drugi kažu a oni su čekali da mi gurnu još konaca u ruke..
Rupa..
Ali kod mene. Moja rupa. Sve se osipa..Konci nisu moji, praznina jeste. Njihovo sam zakrpila ali moje se poderalo. Cepa se i nestaje pred mojim očima. Topi se u mojim suzama.
Niko mi nije rekao da moje ne sme da se podere..
Niko nije trebao da mi kaže..
Ja sam pletilja svog života.
Svi koji sada imaju pune ruke tuđih konaca, neka puste!!
Odmah!!
Vama će ostati praznine jednog dana.
Vama će pripisati neuspeh.
Nemojte da vam neko nije rekao!!
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
