Danas je potpuno moderno i poželjno da se naprave različite grupe na Viberu da bi nam život bio lakši, a meni se čini da mi je članstvo u jednoj takvoj grupi malo zakomplikovalo život. Da bi se lakše organizovali i razmenili informacije vezane za vreme koje naša deca provode u vrtiću, oformili smo grupu i počeli da razmenjujemo predloge i sugestije i sada moj telefon zvrcka po ceo dan. U nekoj od prepiski jedna mama pomenu da bi bilo lepo kupiti poklon vaspitačicama za novu godinu. Ali pošto smo već sakupljali novac na dobrovoljnoj bazi za vrtić da bi bilo dobro da ne kupujemo grupni poklon već da to učinimo za osmi mart a sada svako ko želi neka pokloni nešto simbolično.
Tu se meni javi taj neprijatan osećaj u stomaku, a neke lampice počeše da trepere u mojoj glavi. Znam ja sebe, taj instinkt mi se javi kada nisam sigurna u sebe i svoju odluku. Jer baš sad ne znam šta da radim? Neko reče da su vaspitačice divne i ja se slažem ali da li je to potrebno potvrditi poklonom. Od njih nije bilo nagoveštaja da bilo šta očekuju. Nekako mi to liči kao da im dajem mito za posao koji treba da rade. Roditelji su ih doveli u nezavidan položaj. Uvek kada sam se našla u ovakvoj situaciji a bilo je to par puta, ono što sam se pitala je kako će neko da protumači taj moj poklon? Da li ću uvrediti tu osobu? Znam da su se neke uvredile i zamolile da zarad dobrih poslovnih odnosa to više ne radim. Ispoštovala sam ali danima išla sa gorčinom da sam nekog povredila ili unizila. Ali bilo je i drugačijih reakcija gde sam pomislila kako bi stvarno bilo glupo da se nisam zahvalila na takav način jer se videlo da je to bilo očekivano. Znam mnoge koji ne idu u opštinu ili dom zdravlja bez kafe i čokolade u torbi jer nikad ne znaš kada može da zatreba.
Na darivanje gledam drugačije, to se uvek odnosi na određeni krug prijatelja, rodbine i dece. Svaki put kada treba ili mislim da treba da poklonim nešto nekom ko mi nije blizak, osetim neku neprijatnost. Možda zbog straha da ću pogrešiti i tako kod nekog stvoriti sliku sebe kakva nisam? Možda su mi usađeni obrasci darivanja kojih nisam svesna? Možda bih se ja da sam vaspitačica osećala čudno da dobijem poklon za novu godinu? Mnogo možda i za papir a kamoli za moj razum. Gde je granica posle koje poklon postane mito? Kome i kojim povodom poklanjati?
Ako odluka bude da kupim poklon, javljaju se novi problemi. Šta da kupim za tri žene različite dobi koje poznajem manje od prodavačice iz prodavnice preko puta? Ne poznajem njihovu ličnost, navike a ne bih da poklonim samo radi poklona. Kako će se osećati drugi roditelji kada budu videli poklone a oni nisu mogli da isprate taj trend? Muža nije trebalo ni da pitam jer sam ga već jednom uvalila u takvu situaciju i on mi je posle toga rekao da to više neće da radi jer se nikad gluplje nije osećao. Nije me ni pogledao samo je odsečno rekao ne.
Uvek kada se priča o ovoj temi setim se svog iskustva. Jedna baka penzionerka je htela da mi se zahvali za nešto što je bio moj posao. Isheklala mi je šustiklu. Objasnila sam joj da je strogo zabranjeno primanje bilo kakvih poklona i da bih mogla posao da izgubim. Ona na to šapatom preko stola reče da izađem do semafora ispred moje kancelarije i da će mi tamo predati da niko ne vidi. Možda sam bolje prošla od koleginice kojoj je gospođa što radi u ćevabdžinici iz torbe izvadila toplu pljeskavicu. Uradila sam ono što se od mene očekuje, bez potrebe za poklonom. Isto bih uradila za svakog jer to je moj posao.
Toliko godina su svi nešto od nas tražili, ni jedan posao nisi mogao da završiš ako nemaš vezu i ako se ne odužiš, da nam je to postalo navika, ružna navika koju je teško iskoreniti. To se može promeniti kada se promeni sistem i kada svako bude pošteno plaćen a od roditelja i učitelja vaspitan da se ne radi za proviziju, kovertu, kafu, viski, već za platu od koje može pošteno da se živi.
Ekonomista, mama, domaćica i blogerka u pokušaju. Jednu potajnu želju sprovodi u delo pišući o onome što zna i oseća.
