I dođe dan kada ništa nema smisla. Dođe a da ga i ne zoveš. Ušunja se pred zoru i grebe ispod jastuka da ga pustiš u svoj svet. Uporan je. Uđe kao nezvan gost i voli da ostane danima. Čudan gost, ne traži ništa, tera te da gledaš u jednu tačku dok ne ugledaš bezdan. Gleda me u oči i ne progovara a u glavi mi ključa vrelo misli. Izviru na sve strane a ja nikako ne mogu da ih sakupim. Smisao odmah pobegne i krije se dok on ne ode. Čini se da nema svrhe postojati.
Sedim, prebiram po mislima teške reči, one koje zovu suštinskim pitanjima, tražim odgovore ali se samo vrtim u krug. Gde sam to zaglavila? Na sredini puta između nigde i negde. Nemam rešenje, iza svakog ugla vidim samo slepu ulicu. Ćošak ponovo. Kako da se pokrenem, da izađem iz kože koja steže i guši, iz svoje kože. Da vrištim, da kukam, da molim. Možda će neko čuti, možda će pomoći, možda će proći. Da čekam. Možda. Dan crnji od noći a misli teže od olova. Jurim smisao, zgrabim ga za ćošak, stegnem da ga ne ispustim, privučem a on se raspadne u pepeo i nestane.
On sedi u uglu, gleda, ćuti i čeka. Sladi se mojom mukom. Misli mi beže. One lagane samo odlepršaju a one teške padnu na dno, zalepe se, sabiju, ne daju novim da se probiju.
Opet sam na početku, ali ne znam kako da počnem. Samo se drži početka jer kraj dolazi sam a početak moraš da nađeš. Samo se drži početka jer dan ima početak a noć dolazi na kraju. Nije ovo najgore, živela si gore dane, teže misli, suze nepresušne, toliko da i sad osetiš mokar trag na obrazu, svrbi i peče. Preživela si, sklonila tugu, izbrisala suze i krenula dalje. Ako nema početka, izmisli ga i kreni. Neka ga neka sedi, ali će ostati gladan. Ne dam misli moje. Ne volim nezvane goste.
Počeću iz tuge, iz besmisla dana. Igla preko igle, petlja do petlje i pletem sebi drugačiji život. Ovaj dan ću da oparam kao i druge najgore a na njihovo mesto neka dođe najlepša šara i samo pleti. Pleti nove dane, umetni nove želje, složi nove mogućnosti. Neka samo poneki skriveni končić podseti na trenutke slabosti i nemoći, kada si posustala, zaplela se i zastala. Oboj život kao najlepši džemper, šaren i topao, koji miriše na detinjstvo, snove i beskrajne mogućnosti.
Ustaje i odlazi, bez reči. Nemamo više o čemu da pričamo. Neće više svraćati. Na jastuku mekani džemper budućeg života golica me po obrazu. Sanjam i smejem se. Nestaju vrata na koja je ušao a svetlost mi prolazi kroz kapke. Jutro.