Da li je teško čuti drugačije mišljenje?

Ovih dana na Facebooku često vidim postove mojih prijatelja ili onih koje pratim koji su izazvali nekakve rasprave. Ono što me je iznenadilo i nateralo da nešto napišem na ovu temu je činjenica kako rasprava brzo i neprimetno sklizne preko granice razmene mišljenja u vređanje, omalovažavanje pa i svađanje a vrlo često se završi blokom, ne betonskim hvala Bogu već virtuelnim.

Društvene mreže jesu jedan virtuelni svet koji smo sami stvorili, sami biramo ljude koje ćemo pratiti ili sa kojima ćemo biti prijatelji. Dugo nisam htela da otvorim profil jer sam mislila da će mi oduzeti vreme i nisam pogrešila ali sam shvatila da ima i svojih dobrih strana a o njima neki drugi put. Pretpostavka mi je bila da je to zabava, razonoda i da nema mesta ljutnji i mržnji ali…..

Sve je počelo sa izborima..

Najsvežija mi je predizborna kampanja, mada je tu realno očekivati rasprave i polemike ali toliko teških reči i uvreda, ne baš. Kakva je osoba neko ko može da izvređa drugu osobu koja je samo imala drugačije mišljenje a da se nikad nisu sreli pre toga? Ružne reči pa čak i pretnje, sve je to izašlo iz nečijeg uma pa preko tastature u virtuelni svet. A posledice? E o tome niko ne razmišlja jer u suprotnom možda neki komentar ili post ne bi ni ugledao svetlost interneta.

Posle izbora strasti su se smirile pa smo se vratili svakodnevnom životu a to znači jednu temu je zamenilo bezbroj tema za raspravljanje kao što su: seksualno obrazovanje, LGBT, hrana, crkva, moda, muzika…..

Razmišljam ako neko postuje nešto, onda je valjda shvatio da to čitaju svi i da svi imaju svoje mišljenje koje se ne mora slagati sa osnovnim mišljenjem u postu. A oni što komentarišu valjda znaju da je to samo mišljenje sa kojim se ne moraju složiti jer i ako su prijatelji ne mora da znači da o svakoj temi misle baš isto. Znate, to nije baš normalno da svi misle kao vi ili kao ja.

Dvoboj rečima ili ….

I sve to tako deluje jednostavno ali praksa kaže da nije, jer se neki komentar oklizne preko one ivice pristojnosti i otpočne igru u kojoj se svi učesnici dele u dve ekipe. Domaćin i njegovi istomišljenici nastoje da odrane svoj stav ponekad i po cenu uvrede a nezgodni gost i njegov tim se zbiju oko suprotnog stava i tako devedeset komentara, dva dana. Rezultat je nerešen ali to nijedna ekipa neće da prizna. Domaćin nije objavio post da bi izazvao virtuelni rat već polemiku ali gosti se uvek nađu prozvani da moraju da odgovore pa čak i po cenu crvenog kartona. Volim i ja da budem gost i da iznesem mišljenje ako je tema interesantna ali ako neko to vidi kao bacanje maramice u lice i pozivanje u dvoboj tu je kraj. Ko želi dvoboj rečima mora da bude spreman da sluša i razume onog drugog ali to je teško. Teže nego što možete i zamisliti. A zašto?

Ima li rešenja?

Odgovor je jednostavan: ” Mapa nije teritorija”(Slavica Squire). Ovu rečenicu sam čula na predavanju o NLP-u i od tada joj se stalno vraćam.Vaša predstava o svemu je samo vaša i to je mapa a teritorija je stvarni svet. Svi smo sazdani na drugačiji način. Iza nas su različita iskustva, godine, narav, događaji i sve nas je to oblikovalo. Zato su naša viđenja iste stvari, različita. Pa ko je onda u pravu, sigurno se pitate? Svi su u pravu i niko nije pogrešio, jer sve što smo doživeli uticalo je na formiranje našeg stava i viđenja stvari. Sad je jasnije zašto je ponekad tako teško uveriti nekoga u suprotno. On nije živeo vaš život a vi niste njegov. Mislite da je ovo gomila gluposti što se pročitali? Možda ste u pravu ali ako samo na trenutak razmislite o ovoj rečenici, biće vam jasnije mnoge rasprave koje ste vodili i mislili da je očigledno da ste baš vi u pravu i pitali se kako neko može uopšte misliti drugačije kad je sve tako jasno? Može i treba, u tome je lepota stvarnog i virtuelnog sveta.